Живети за вечност

Пратећи ситуацију у манастирима у којима све више влада идиоритмија,униније и егоцентризам,усудих се,да започнем ово мало писаније,како би покушао да у наредним редовима подвучем паралелу и бар дао смернице читаоцу на све више заборављен евхаријстијски живот монашке заједнице.

Циљ овог мог писања је да скрене пажњу и усмери монашке заједнице на заборављене вредности,на живог Христа на сабрата као једну не поновљиву личност.

На жалост у ово не литургијско доба,манастири нам све више почињу да личе на моузолеје,туристичке дестинације,кланска саборишта,а живот општежића свео се на или потпуно ленствовање или на економско,пољопривредно добро.

На челу манастира налазе се најчешће игумани,који преузимају послушање економа. Они преузевши управу над манастирима,настоје да у њима побољшају животне услове,по некад стварајући луксуз. У тој борби,заборављају на духовно руководство,и да су они оци својих заједница и њихови духовници,а не послодавци.

Живећи у 21 веку,веку технологије,ми стварамо заједницу која се све више одаљава од Хришћанског појимања исте.Покушавајући да своју братију руководимо по принципу не евхаристијског живота,терајући свој ћеф,игумани заборављају на другу највећу заповест којом нам се отвара нови завет коме нема краја. На тај начин оци-духовници удаљавају брата не само од себе,него најчешће од монаштва,па и од Цркве Христове,изопштавајући на тај начин и себе од вечности.

У манастирима се данас стварају све бољи и бољи услови за живот.Егоизам тера човека,а монах је најпре човек,да заборави на своје завете и не само то,тера га на не задовољство,па исти тражи оправдање за своје бахате захтеве и прохтеве,покушавајући да пронађе ''рупу'' у закону Божијем,како би правдао своје его-уготсвто.

Из свега наведеног доводи се у питање,не само Црквеност заједнице,већ и њено постојање,јер терајући најчешће ветар на своју воденицу,ми општежиће претварамо у робовласнички систем управљања,једну ситуацију која је не благословена да да плода,јер нема добро семе.

Друга крајност у манастирима је централизација настојатеља,који најчешће остаје сам,немајући разумевања и схватања за братију,која желе да духовно напредују у монаштву.

Решење из целокупне проблематике,треба потражити у надвлађивању егоизма чланова обитељи.

Настојатељ мора да буде добар оратор,а и добар слушалац.Да ради за добробит манастира,али манастира у смислу заједнице,акцентовајући братију и проналазећи на заједничким вечерима и разговорима решење за све настале ситуације и проблеме.

Он у договору,мора да доминира,али да та иста доминација не дотакне нити једног појединца,члана обитељи,већ да у сваком делању подстиче најпре примером,духовно напредовање братства.

Видевши,све више разједињавања међу братијом,готово стално размишљајући где је проблем и како га решавати,латих се посла и започех ово мало трудбовање у изналажењу проблема,а ако неком помогнем да се усмери на заједницу и схвати њен значај,велика ми је награда и мој циљ биће испуњен.

ПРОБЛЕМИ И ЗАБЛУДЕ ДАНАШЊИЦЕ

Почеци Црквеног живота

Христос је Васкрсао,дарујући нам Живот вечни,Есхатон, посведочивши нам тим најважнијим догађајем за човечанство да је он заиста Месија Помазаник,Син Божији,Цар Славе Који је једини наш пут,једина истина и једини Живот.

Зато и сами морамо да се трудимо,да сав наш живот буде усмерен ка Васкрсењу,ка радости. Улазећи у Цркву,постајући њен члан,полазимо на пут,који за циљ има живот вечни,који одпочињемо на Литургији,која је предокус Царства Божијег.

Примајући тело  и крв ми осећамо у заједници радост и љубав,према оном испред нас и иза нас,према читавој заједници.

Господ нас позива и говори нам да ко не једе тело и не пије крв његову,неће имати живот вечни.

Сједињујући се са Њим,ми се опредељујемо и верујемо,надамо се у живот вечни.

У данашње време када су искушења модерног доба велика,тај пут ка Њему,не мора бити ни мало тежи,него што је био у примитивном цивилиѕацијском добу.

Христос од нас тражи заједницу,дружину у Њему,тражи нам љубав за ближњег,а то уз мало труда није тешко.

Постајући хришћани,руковођени којекаквим духовницима,ми најчешће упадамо у прелест,осуду и духовну гордост,мислећи на грехе других не хватамо се за своју егоистичну личност и тако хитајући ка самосталном квази спасењу,осуђујемо ближњег на погибију и вечно не постојање,а о љубави према не савршеној личности ближњега нема ни говора. Хватајући се за најситнији грех брата свога,преувеличавајући га,ми најчешће њега,брата гурамо у пропаст,не желећи да га пригрлимо,пружимо му руку и од срца га прихватимо као блиског. Не свакако нам он не може бити близак,јер он нарушава нашу светост.

Христос прихвата грешнике,и даје нама који смо свесни грехова да помогнемо браћи нашој,ради заједничарења и сабрања у Њему,а ми браћо пружамо ли руку,или је држимо иза леђа,сматрајући Есхатон као нешто индивидуално.

Лажно духовништво

За човека,који полако прилази вери битно је да се не изграђује сам и да сам упркос огромној заступљености религијског материјала на интернету и другим медијима не гради веру,заснивајући је на рекла,казала. горе од тога је,у колико налети на духовнике који гледају да клонирају човека,стварајући себи подобну личност,не поштујући индивидуалну различитост која нам је битни талант од Господа. Желећи,пошто пото да човека одвоји од заједнице ђаво гордошћу демонизује личност,доводећи човека у прелест,сервирајући му заблуду,да је он велики вођа ка спасењу,одвајајући га од евхаријстиског сабрања у Господу,које једино преображава личност и спрема је за живот вечни. Човек тада постаје духовник,који уздижући себе,гледа на људе,као на демонизована бића,не видећи у њима Христа,и богове по благодати божијој,бића која су позвана да буду вечна,већ прописује сам дијагнозу,осуђујући их на пропаст,на вечни заборав.

По неке духовне оце 21 века,који не доживљавају Христа,као апсолутну љубав,већ у својој као побожности показују симптоме осуде,и исте духовне кошуљице,за различита духовна стања личности,слободно можемо поредити са адамовим грехом. Такви људи су изузетно опасни по заједницу,јер мислећи да нас тортурама,епитимијама и додељујући нам по својим прописима бреме које ни сами по слабости својој не могу да изнесу,они нас гурају у индивидуалност,прелест и осуду,а не у заједницу у Христу,која једина носи спасење.

Трип о својој заслуженој благодати,и својим непогрешивим духовним расуђивањем,одваја ове личности од Христа,а са њима и њихове следбенике,стварајући сопствену цркву,у којима се привидно слави Христос,а у ствари намеће првенствено прослављање духовника,као мерила цркве. Заслепљена веза,тортура а понекад и брутално руковођење од стране духовника,је везивање човека за човека,а таква емотивност је осуђена на пропаст,јер је ту Христос пропратна ствар,а не Једини извор Живота.

Сведочење вере и живљење по правилима,без љубави према ближњем јесте само формулар који се неће потврдити печатом,а без печата'' Христа као једине љубави је неважан,јер све што је индивидуално,без сабрања и љубави не даје светлост,већ тиња и полако се гаси.

Христос Бог наш тражи од нас сабрање.Он жели да се сви ми спасемо.Што се теологије тиче,Свети оци Цркве позивају нас кроз историју хришћанства на Радост у Господу.Они од нас не траже да их обожавамо већ подражавамо животима. Човек није савршен јер је створење,једини савршени је Господ наш Исус Христос „Једин Свет,Једин Господ Исус Христос“.И ако нисмо савршени,циљ нашег живота јесте послушање Цркви Христовој,Епископу као Христу који је у јединству,Заједници са Црквом.Он једини приноси „Од свих и за све“.Сабрањем око Епископа ми чинимо заједницу и само тако сабрани ми „Плодове доносимо и добро творимо“.Једино са Епископом ми доживљавамо Цркву Христову и чланови смо исте. Архијереј једини служи,а ми прислужујемо,учествујемо и примајући Тело и Крв Господњу сведочимо да смо Његови,а Он ће нас по чаши препознати када дође да суди „Живима и мртвима“.

Љуби ближњега својега,Љубимо једни Друге,Сами себе једни другог....... Ко је наш други,па ти брате ти си мој други,и ти си тај са ким сам ја у Христу.....Вели нама Христос да тамо где су двоје у име моје ту је и Он. Намерно сам изнад преобликовано понављао реченице желећи да нагласим Цркву,као заједницу сабраних у Христу што она јесте. Бог нас позива да будемо вечни,да окусимо и видимо да је он благ,да свештеник приноси ради свих и ѕа све,ал ко има уши да чује нека чује. Монаштво само сме да се заснива на љубави и по овим принципима,ако изоставимо Љубав изоставили смо себе из Царства небеског и нећемо гледати Красоту Божију говорићемо да нисмо достојни и ако је Господ који милјује све нас пред нама и удостојава нас ми би из гордости срдбено рекли непослушни самом Господу Не ми нисмо достојни. Тешко нама ако се саблазнимо о брата који прихвата позив који већ ево скоро две хиљаде година нас позива да приступимо.

Наше је да никако не умишљамо да смо неко и нешто и да је наше расуђивање мерило Цркве.Наше је да љубимо Епископа и слушамо га као Христа и да као монаси сами себе једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.Да стражимо над собом.ал да не падамо због тога у очајање или гордост,боље је и пасти него понети се! Јер од пада се устане,а од гордости се тешко лечи.Пад лечи гордост,ал опет је потребан труд,па макар корачак напред. И да закључимо Имајмо љубави једни према другима чинећи Евхаристијску заједницу око ЧАШЕ која нас чини вечним,али само у љубави,поштујући постове као послушање Цркви и Верујући ДА ЈЕ ОВО САМО ПРЕЧАСНО ТЕЛО ТВОЈЕ И ДА ЈЕ ОВО САМА ПРЕЧИСТА КРВ ТВОЈА.Не заборављајући да сваки наш подвиг треба усмерити ка другом Бога ради из љубави.

                                                                                                  

Бог је постао човек,да би човек постао бог

У овој реченици светога Атанасија Великог,сажет је циљ човековог постојања. Нови завет раскида робски однос човека и Бога.Син постаје истински човек,истински Бог спаја две природе у једној личности,али нам предочи једног по животу савршеног човека.Господ поставши човек упућује нас на једне другима.Многи оци Цркве Христове упућивали су на заједницу. Господ је поднео страдања,а најпре дошао у свет да спасе грешнике,јер је се пољуљао до тада однос човека,према човеку.Он не страда за појединца,не страда за одабрани народ,већ за васцели род људски. Господ нас упућује на Оца а и на брата,а оци Цркве исто тако предајински настављају мисију живота вечног. Но међутим,одаљавајући се од Иѕвора вековима се Црква удаљавала од Истинског предања,на срећу задржала је предање,ал ипак удаљавајући се суштински од суштности,потирујући срж бивствовања и каналишући предање западној црквености. Народна изрека свако време има своје бреме,Црква је успешно пренебрегавала,готово не решавајући питања Еклисиолошког начина живота Цркве који је иѕостављен код доброг дела. Бавећи се све више туђим подвизима,бележећи их,штампајући не реална житија и додавајући разне украсе,с бајковитим елементима,заборавили смо на теологију. Данашњи проблеми у Цркви како веле велики богослови данашњице настају због не познавања теологије. Увлачењем у бајковитост на шта нас појединци упућују,све више личи на секташки приступ према боготражитељу. Извор нам лежи у животу,у јеванђељу,у упућивању на другог,а са тим другим на Христа,превазилазећи одвојеност,самоћу,која нам без заједнице у Христу доноси крај.
Сваки човек,готово да припада некој заједници.На жалост те заједнице су све одређеније и све исклјучивије. У данашње време,због своје палости,човек за себи ближњег тражи неког ко му одговара,интелектуално,физички,тражи му нешто своје,не схватајући на тај начин,да он не љуби ближњег као личност,већ љуби нешто своје у њему. То самољубље и его интелект распарчава заједницу а самим тим кида и Цркву.

Човек се једино обожује,следећи пут Христов. Преображај палога човека,започиње се на земљи,савладавајући љубав,као једино спасоносно стање бивања,јер ће нас само љубав спасти.

Човек је одпао од Бога,љубећи себе више него створитеља,који је једини наш Доброчинитељ,кроз кога облагодаћени Његовим добрима,љубимо друге људе и све што је ''с премудрошћу створио''

Савремено доба,у покушају да проникне и истражи,изуми апсолутност,чини нашу природу све палијом.

У ери Грабљивости,човек заборавља на своје по крви блиске а камо ли да љуби друге људе,још мање живога Бога,који је у животима негде и присутан,а у срцима је све мање и мање.

Ситуација данашњице носи са собом терет преживљавања,која често човека доводи у стање и чини га иживаоцем,то јест саможиваоцем што је на неки начин стање,палога човека. Он тада постаје роб тренда,ствари,страсти које за њега постају предмет ''апсолутног обожења''

Главни проблем трендсетера,човека данашњице јесте предаја смртности или пак њено побеђивање. Ово и друго не би било лоше,да је Христос ту победилац.Лоше је то што се ту Спаситељ код тих нових животодаваоца не узима у обзир.Једина победа смрти могућа је са Христом и у Христу кроз другога.

                                                                                 Калуђер Георгије