духовништво

У овој рубрици потрудићемо се да Вам поукама стараца-монаха појаснимо вредности и 

лепоту живљења православне вере

МОНАШТВО

 (грч. μοναχός), интегрални део постојања и живота хришћанске Цркве и односи се пре свега на начин живота и подвига који је најближи јеванђелском идеалу. Појам монаштво изворно означава усамљенички начин живота побожних Хришћана, живот у самоћи, одвојен од света и породице, у сиромаштву и свакој послушности. Друго, често употребљавано име за монаштво јесте ангелски образ, што значи да се монах практично уподобљава самим анђелима који непрестано хвале и величају Бога. Суштински смисао и циљ монашког начина живота јесте у потпуном и безрезервном испуњавању свих јеванђелских заповести ο људском односу према Богуи према људима. Све животне потребе код монаха своде се на најмању и најнужнију могућу меру, а целокупан живот своди се на молитву, пост, скрушеност и скромност. Од самог почетка, монаштво одликује пре свега безбрачност, одн. девичанство (завет безбрачности), затим сиромаштво (завет сиромаштва и невезаност за овоземаљске ствари и потребе) и послушност (завет послушности) свом духовном оцу. То су углавном и до данас важећа три монашка завета које искушеник, новак, или кандидат за монашки постриг свечано полаже приликом монашења.

МОНАХ (грч. μοναχός - калуђер), особа у монаштву, тј. монашком свештенству (у манастиру - манастирско монаштво, или самостално - пустињачко монаштво: анахорети, великосхимници, исихасти); време проводи у молитви посту и уздржавању, одбацивању чулних задовољстава, према монашким прописима. Постоје три монашка степена - расофори, малосхимници, великосхимници.

Монашки узори и процват

У хришћанској Цркви монаштво постоји од њеног самог почетка, а за идеал има животне примере старозаветних пророка (Илија, Данило, Јеремија) као и Светог Јована Крститеља и Апостола у Новом Завету. По њиховом примеру, многи међу Хришћанима, цео свој живот у потпуности су посвећивали Богу и помоћи својим ближњима. Још пре појаве Хришћанства, код Јевреја су нпр. Есени, одн. Јесеји и Терапевти живели монашки. У новозаветним текстовима често се помињу удовице (Дап 9,36-41; 1 Тим 5,3-16) које су се посветиле молитви и доброчинству. У првим хришћанским вековима код најстаријих Светих Отаца, Црквених писаца, нема изричитих података ο монаштву као организованом и уређеном начину живота у старој Цркви. Било је, додуше, покушаја утицаја на хришћанско монаштво и Хришћанство уопште, од монтанизма и различитих облика дуализма, који су посебно били својствени Гностицизму, али је хришћанско монаштво сачувало своју духовну чистоту и посебност.

Када је Црква у Римском царству стекла право грађанства (313), појачан је унутар саме Цркве интерес за монаштво. Са стицањем објективне слободе, у Цркву су ступили многи јер Хршићанство није више било забрањено. Хришћани су масовно постајали и они који се за то нису уопште припремали, дакле без провере и спремности да се доследно хришћански живи. За ревносне Хришћане то је била својеврсна саблазан и такви су почели да напуштају свет и повлаче се на пуста и скровита места где су проводили остатак живота. Управо у IV веку почиње организовање великих монашких насеобина - манастира, најпре у Египту, затим на Синају, у Светој земљи, Сирији, Месопотамији, деловима Мале Азије, а из ових средишта монаштво је касније ширено у све делове хришћанске васељене и на Истоку и на Западу. Монашко предање које је почело веома брзо да се формира зна за велике монашке узоре и осниваче какви су били Св. Антоније Велики (356), Св. Пахомије Велики (346), Св. Иларион Велики, Св. Cава Освећени и многи други.

Видови монаштва

Монашки живот се манифестовао кроз два посебна вида: отшелништво, тј. пустињаштво (грч. αναχωρητής, ερημίτης) и општежиће (κοινός βίος). Отшелници или анахорети илиеремити свој настанак везују за Св. Антонија Великог (251-356) и познате египатске пустиње као што су Тивијска пустиња, Писпир, Нитријска пустиња, Скит). Св. Антоније Велики је, по предању, био Копт и неписмен, али су његове духовне поуке записали његови многобројни следбеници у монаштву. За Св. Пахомија (286-346) везује се организовање општежића или киновиje. У општежићу монаси живе заједно, у манастиру, заједно се хране, обављају своја монашка послушања, обављају молитвено правило. На челу манастира је настојатељ или игуман који управља целокупном монашком заједницом и свом имовином. Ο манастирским приходима и расходима стара се иконом тј. економ, по значају прва личност у манастиру после игумана. У манастиру, по потреби, постоје сем игумана и иконома и друга послушања, као нпр. еклисијарх - монах који се стара ο богослужењима у храму, затим дохијар, болничар и други. Средином V века монаси и манастири су потчињени Епископу како би се избегло стихијско оснивање манастира и одржала монашка дисциплина у Цркви.

Монашка литература

Са настанком и цветањем монаштва, посебно у V и VI веку, настаје и посебна монашко-аскетска литература која бележи живот, подвиге и мудре духовне изреке и савете великих монаха подвижника. Тако се може говорити ο монашким писцима или ο Црквеним оцима који се посебно баве монаштвом. Међу такве свакако спадају Св. Атанасије Велики (373), Св. Василије Велики (379), познати писац монашких правила, затим Св. Сава Освећени (532), писац првог монашког типика, Св. Теодор Студит (826) и др. Богато монашко предање зна за монахе подвижнике столпнике, посебно у Сирији, који су се подвизавали живећи на врховима и литицама високих стена - столповима, затим затворнике, који су веома ретко, скоро никада, напуштали своје монашке келије, затим молчалнике, који су живот проводили у сталном ћутању.

МАНАСТИР 

(грч. μοναστήριον, μονή), монашко насеље, комплекс грађевина устројен у складу са строго одређеним начином живота и потребама монаха. Манастир је уточиште овоземаљског света у којем се заветовани у потпуности посвећују контемплацији у потрази за сопственим спасењем и спасењем оних које у својим молитвама спомињу. Целокупни простор манастира представља светилиште, посвећено место, чије је символичко средиште главна црква - католикон. Окосницу живота унутар манастира чини једно од општих начела на којима почива уређење монашких насеобина.

Организација

У манастирима, живот може бити организован као киновија (κοινόβιον) - општежиће, заједништво свих житеља, идиоритмија (ίδιορυθμία) где су монаси имали сопствену својину и старали се сами ο себи, илавра (λαύρα) у којој су поједине одредбе ових заједница биле обједињене. Будући да у Цркви нису никада постојали монашки редови, усвојени модел у Византији је најчешће киновијски, додатно одређен и дефинисан манастирским уставом - типиком, за сваку заједиицу понаособ. Поштујући опште Црквене одредбе, типик је издавао ктитор, тј. оснивач манастира, прописујући њиме административну организацију, понашање монаха и друга правила. У појединим манастирима, као посебна целина, постојао је и литургијски типик, којим је био одређен редослед богослужења (као пример могу послужити типици сачувани су у манастиру Богородице Евергетиде у Цариграду). Сваки манастир има старешину - игумана, а поједини монаси са различитим титулама (иконом, еклисијарх...) обавезни су да брину ο цркви, трпезарији, ризници, архиви и другим садржајима манастира.

Средњевековни манастири су се разликовали по друштвеном статусу ктитора, као и по свом црквено-правном положају. Ктитори манастира могли су да буду владари, властела, високи Црквени достојанственици, али и сами монаси. Осим типика, ктитори су издавали и повељу, документ којим су манастиру дарована имања (метоси) и приходи, и утврђивана међусобна права и обавезе оснивача и братства. У погледу правне надлежности, манастири су могли бити царски, патријаршијски (ставропигијални),епископски, приватни или самостални. Најбројније монашке заједнице у Византији биле су у Цариграду и многобројним Светим Горама, скупинама манастира и испосницаобразованим широм царства, попут оних на Олимпу витинијском или на Атосу. У до сада познатим изворима за проучавање византијске историје, забележено је постојање више од хиљаду манастира.Посматран као комплекс архитектуре, манастир представља сложену целину у којој доминантно место припада главној црквеној грађевини (католикону). Простор манастира најчешће је организован у облику неправилног четвороугла који образује манастирска ограда. Она може бити изведена од дрвета или зидана, са кулама или без њих, и има двојаку намену: да штити унутрашњост манастира и раздвоји посвећени простор од спољашњег. Дуж унутрашње стране манастирских зидина налазе се монашке ћелије, палата за Црквене достојанственике и владара, кухиња, оставе и радионице, а понекад и библиотека, странопријемница, болница. Поред католикона, у манастирима по правилу постоји још неколико мањих храмова или капела. Нарочит значај и смисао у животу манастира има трпезарија, у којој монаси, после молитве, заједнички обедују према правилима прописаним у типику. Из тог разлога и трпезарије, уз црквене грађевине, често представљају објекте архитектуре којима се посвећивала посебна пажња. Увизантијском друштву, као и у средњевековним државама под верским и културним утицајем царства, манастирима је припадала важна улога у духовном и културном животу. У многима од њих постојале су библиотеке, а велики број теолога и Црквених писаца различитих раздобља потекао је из монашких средина. У ученим круговима у манастирима Атоса током XIV века, поникле су и развиле се идеје исихазма, монашког покрета који је оставио дубок траг у традицији Православне вере и Цркве. На особен начин, манастири су представљали и социјалне институције, као својеврсна склоништа за сиромашне, старе и болесне.